Uzalud je govoriti: slučaj!
Uzalud je vikati: sujeverje!
Događaji su događaji. Fakta su fakta. Mogli se objasniti ili ne, fakta ostaju fakta.
Uzalud je gordo skrivati oči u pesak nauke. Vasiona je suviše velika za uske ramove nauke.
Uzalud je trpati sve neobjašnjivo i čudesno pod arhivske numere telepatije, halucinacije, sugestije i autosugestije. Neznanje se ne objašnjava neznanjem. Fakta se ne mogu smatrati objašnjenim ako im se samo nadene neko grčko ime, ako se stave pod rubriku nekog fantastičnog naziva. Evropsku nauku sramote mnogobrojni nedaroviti naučnici koji se plaše rečli: ne znam! Čast darovitim, koji sa trepetom posmatraju pučinu svog neznanja pored školjke svoga znanja. Da li je to samo u Evropi i Americi slučaj da Neznanje viče znam, a Znanje: ne znam?
Episkop Nikolaj
Tajanstvene pojave u našem narodu, kao i u drugim narodima, postoje. I običaji koji su vezani za odredjene datume ili praznike obeležene crvenim slovom u crkvenom kalendaru.
I svojim postojanjem golicaju maštu i prosto prizivaju da budu protumačene i pred tom tajanstvenošću svi stajemo makar jednom u životu i zanemimo, nemamo odgovor...a nauka ćuti ili u najboljem slučaju pokušava te pojave da sredi ,sistematizuje, ali ne uspeva da objasni. Ima stvari koje su I nauci i čoveku do dana današnjeg neobjašnjive, i ko zna hoće li se ikad objasniti… A POSTOJE.
Ima puno narodnih običaja I verovanja vezanih za tajanstvene pojave, koje ni danas nemaju objašnjenje ali su i dalje u upotrebi, što iz običaja, što iz potrebe ili prosto iz radoznalosti / npr.u ponoć sa 18 na 19.01 otvaranje prozora i izgovaranje želje koju će Bog i uslišiti, zatim čuvanje Bogojavljenske vodice koja je osvećena u crkvi baš na Krstovdan ili Bogojavljenje ,kao najveće svetinje u domu godinu dana i čvrsto verovanje u njene isceliteljske moći, pa jutarnje umivanje na Uskrs sa izvorskom vodom u koju je potopljeno crveno jaje koje donosi zdravlje u narednih godinu dana itd, itd..
Pa ako želite da proverite da li tu ima nečega,da li je zaista moguće videti budućeg ili Gospodina Pravog u prstenu...zašto ne bi probali i uverili se???
Ovo je obred koji se izvodi uoči Bogojavljenja,19.01. Bogojavljenje je inače,kako verujem da znate, veoma značajan praznik kod našeg naroda kada je Sv.Jovan krstio Hrista u reci Jordan, i tada se javio Bog u Tri Ličnosti. Bog Otac je govorio sa neba, Bog Sin se krstio u reci Jordan i Bog Duh Sveti je sišao sa neba na glavu Hristovu... Zbog toga taj dan zovemo Bogojavljenje.
Dakle, vratimo se tajanstvenom obredu koji ćemo započeti nešto pre ponoći, znači sa 18.01 na 19.01, kada i kažu da se nebesa otvaraju, da se Bog javlja i da valja pomisliti želju u tim momentima, koja će se naravno kasnije ispuniti.
Ali reč je o drugom obredu...
Možete biti u društvu ili sami, ali je jako važno da budete tiho, sa što manje priče.
Uzmite staklenu čašu, po mogućstvu bez nekih šara ili radova u staklu, stavite je na sto, iznad čaše postavite sveću koju ćete upaliti neki minut pre ponoći, i osim plamena sveće ne sme biti drugih izvora svetlosti.Potrudite se da u prostoriji ne bude otvorenih prozora ili promaje , da plamen ne bi suvise lelujao. Sveća moze biti i u boji ili obična crkvena, ali svakako dovoljno velika da može da gori makar pola sata,sat...I naravno bez ikakve muzike u prostoriji.
Potrebna vam je i burma ili prsten osobe koja je venčana u crkvi. To ne mora biti vaš prsten, može biti prsten vase mame ili bake...Prsten ubacite u čašu u koju ste prethodno sipali vodu do polovine, od prilike.Sednete udobno na stolicu,čašu stavite na sto na 10 do 20 cm od sebe, a pored čaše tj.iznad čaše sveću. Sveću možete malo pomerati levo ili desno dok ne vidite da pada lepa senka na čašu.
Neki minut pre ponoći upalite sveću , u čašu ubacite prsten, umirite se potpuno da plamen ne bi lelujao i ..........GLEDAJTE. Potpuno se skoncentrišite na gledanje u krug prstena, gde ćete postepeno videti male balončiće od vazduha , a vremenom će ti mali mehurići vazduha početi da prave sliku ili lik osobe.....
Pre mnogo godina, iz radoznalosti sam sa prijateljicom radila taj obred, iskoristila sam burmu moje prijateljice koja je bila venčana u crkvi, i sa puno radoznalosti ali i neverice sam počela gledanje. Kako su minuti prolazili ja sam gubila nadu da ću išta ugledati u čaši sa burmom na dnu osim silnih mehurića koji mi nisu ličili ni na šta. Ali...Jednog momenta je u burmi STVARNO počeo da se formira lik čoveka sa bradom i brkovima, i zaista veran lik mog kolege, sa kojim niti sam bila u vezi niti sam ikada mislila da ću biti. Doduše, moram priznati da sam počela da se smejem i da sam pokazivala mojoj drugarici lik, i još sam se čudila kako ona ne vidi što i ja..i govorila: pa kud od svih da mi on udje u čašu...
Ostatak priče naslućujete...
Moja ćerka Ana je isti otac, doduše nema bradu i brkove, ali je zaista isti moj bivši kolega.